17/04/2026
Objašnjenje
Mika Antić
Sad shvatam: Nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bljeska ne žele da izgore. Imamo ruke dobre ko pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo u nebu što mora da izraste u saksijama oka ponekom u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog, sad svako pruža šape i nova čuda traži. A sve je smešno, i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja, i jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni, i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti. Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi od svih drugih živih na ovom luckastom svetu. I najzad: Tako je dobro što nismo samo trave, što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave, željne da budu sunce makar trenutak samo
